Ko želi može da čita uz muziku koja, rekla bih, ide uz ovakav tekst.
Tuga.
Bol.
Gorčina.
Očaj.
Depresija.
Beznadje.
Apatija.
Melanholija.
SAMOĆA.
Koliko čovek može biti sam?
Koliko je dovoljno za prosečan ljudski vek da se provede u samoći?
Jesmo li svi na kraju sami?
Dok smo deca, Saturn su ruke koje nas pridržavaju dok učimo da hodamo. Saturn je svaki naš pad dok se upinjemo da napravimo korake u nizu. Ali, Saturn smo i mi, deca, kao teret, dužnost, odgovornost, razlog za restrikciju života roditelja.
Pa iako znamo da iz najbolje namere za našu budućnost, usvojimo i mi te poruke koje od roditelja, vaspitača, učitelja, i svih autoriteta malog dečijeg carstva dobijamo – da smo Saturn.
Da smo mi problem, da bi sve bilo drugačije da nas nema jer mama zbog deteta trpi oca, otac nema vremena za mamu zbog deteta, oboje rade posao koji ne vole zbog deteta, tužni su, nesrećni, ne smeju se, teško im je – a sve zbog deteta. Čujemo i to da smo najbolji kada nismo u blizini, kada smo u svojoj sobi kao da ne postojimo, da ćutimo kada nas niko ništa ne pita, zapravo da smo pametniji ako ćutimo. Čujemo da su sve kristalne vaze i novi zidovi važniji od naših oguljenih kolena, da je krevet bitniji od naše radosti da po njemu skačemo, da ne smemo da plačemo jer to njih ljuti, da ako nas boli – trpimo, trpimo,trpimo. Da ne smemo da budemo deca, da bi trebalo da se ugledamo na neko drugo dete i budemo ono ili brat/sestra, a ne to što jesmo. Da šta god uradimo mi smo krivi, da nikada nismo dovoljno dobri, da ne mislimo na sebe nego na to kako se osećaju drugi – na primer oni, braća, sestre, komšije. Drugi su jedino važni. Da zaboravimo šta želimo i radimo ono što oni žele kako bi ih zadovoljili. Da ako i radimo to što želimo, ne zaboravimo da budemo zahvalni i da zapamtimo da toga ne bi bilo da nema njih, kao da je naš ulog u svemu nevažan. Da budemo jaki, da plaču samo oni koji su slabi, a slabi su kukavice. Da im ne smetamo dok rade, da im ne smetamo dok spavaju, dok ručaju, nemaju vremena tada za naše crteže sa kojih se još uvek sliva boja jer nismo mogli da dočekamo da se osuše, radosno hrleći da im ih pokažemo… ali evo, samo da završe sa ručkom. Da ih ne brukamo u gostima. Da ne dajemo razloge da crvene pred nastavnicima…
I nema čoveka koji nešto od tih rečenih ili neizrečenih poruka u sebe nije upio i zalio cementom.
„Mali ljudi, koje mi zovemo ‘deca’, imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.” (Andrić)
Pa i kada odrastemo, ta ista ‘deca’ u nama bole. Sama su, isto kao i onda kada su gušila svoj plač, sumnjala u sebe, čekala da dodju ‘njihovi pravi mama i tata’ i spasu ih. Isto nesigurna, ranjiva, naučena da ne pričaju o sebi, da vode računa o drugima i tudjim potrebama. Željna ljubavi, željna dodira. Željna života.
Ne može se pobeći od tuge. Saturn to zna. I zbog toga kako odrastamo, Saturn donosi svest o tome šta jeste a šta nije moguće. Hoćemo li ikada postati lepi ako već nismo? Hoćemo li biti sigurni u svoje mišljenje ako 20 i 30 godina unazad tpo nismo? Hoćemo li biti konačno voljeni kako smo planirali? Hoće li ovaj svet biti dobro mesto za život, šta je sa ekskluzivnošću kojom smo se hrabrili u tinejdžerskom periodu – kada svako mlado biće smatra da za njega postoji ’specijalna sudbina’, posebna, sasvim drugačija od miliona drugih, potpuno običnih. Šta sa tim kada shvatimo, da smo ’obični’… I možda to ne bi toliko bolelo da se nismo čitavog života upinjali da od sebe maksimalno sve damo da tako ne bude. Uradili smo sve što su drugi očekivali, po drugima smo kreirali i svoje potrebe, mišeljnja. Zar je tako teško biti srećan? Zar je tako nemoguće dobiti pažnju na dnevnom nivou? I da li je stvarno jeziva pomisao da nas iko može prihvatiti za ono što jesmo? Zašto nas to toliko plaši pa se trudimo da prikažemo sebe uvek tako da drugima bude prihvatljivo?
Ceo današnji svet je ljudi utemeljen i stabilan zahvaljujući patnji, bolu i tugi ljudskoj. Pluton u Jarcu, stabilni oslonac vascele planete u društvenom smislu čine usamljenost ljudska. Otudjenje i samoća, kao garancije za potrošačku groznicu, histerične i kratkotrajne dopinge sreće kreditnim karticama, kao garancija za prihvatanje surovog radnog vremena i poslovnih uslova – jer ako nemate čime da ispunite svoj život – ispunićete ga poslom. Sve što vam se NUDI kao zamena za samoću – pogledajte sami, sve to košta! Sve se to KUPUJE. Zar to nije ironično? Kupovanje radosti, sreće, ljubavi, osmeha, zagrljaja, druženja… Jedina revolucija koju ljudi zaista mogu da povedu u ovoj i svakoj narednoj godini jeste da urade nešto sa svojom samoćom, sa svojom tugom, da je prihvate, da se suoče sa time da ona ne prolazi, da je tu oduvek i da će tu biti.
Ali tek tada, tek kada shvatite koliko je ovaj svet omadjijan tugom i samoćom poput začaranih dvoraca iz bajki, tek tada ćete naći snagu da učinite nešto za sebe. Drugačije je nemoguće. Tek tada ćete vratiti svoju sopstvenu emotivnost i sposobnost da reagujete i na emocije drugih. Ovako, okoreli smo u samosažaljenju i baš zato što je SVIMA teško, teži se u ovoj godini ka tome da se ozbiljne patologije psihoza i neosetljivosti za druge dalje i još dublje razviju koje ne donose dobro ni društvu, ni planeti a najmanje nama ponaosob. Životi bi tek mogli da nam postanu – crni.
Zato što pre shvatite sve to ako već niste. Shvatite koliko ste se umorili od čekanja na život.
Od kada je Pluton ušao u Jarca – znak kojim Saturn vlada, tuga je non stop u vazduhu više nego ikada ranije. Tuga kao potencijalna energija. Tuga, i sve njene sestre: Depresija, Destrukcija, Melanholija, Apatija, Strah… Neki su je primetili od početka, pa i ranije živeli sa njom, hvatajući svaki njen novi lik. Drugi su je ignorisali, bili ’na silu’ srećni uvek i gde god – ostajući verni imidžu večitog pozitivca, optimiste. Jedan od najtužnijih ljudi na svetu, sa nesrećnom ljubavi, nostalgijom, i pregršt samoće – bio je Čarli Čaplin. Čovek koji je zasmejao čitavu planetu. Tuga je na kraju ubila i Dženis. Od neprihvatanja porodice, ismevanja vršnjaka, kompleksa zbog izgleda, glasa (!), do jedne njene izjave koja nosi svu eksploziju emotivne samoće kao i njena pesma simboličnog naziva ’Kosmic Blues’, a glasi:
„On stage, I make love to 25,000 different people, then I go home alone.”
SVI SMO U NEČEMU SAMI
Što pre shvatimo to, Pluton u Jarcu (koji će tu biti sve do 2022. Godine) biće lakši, prihvatljiviji i doneće nam snagu i pravu moć – kakvu samo i jedino Pluton može da da, da svu bol i strah transformišemo u ispunjenje i snagu. U ponos na sebe, u sreću da budemo ono što jesmo. Pluton u Jarcu je gusenica dok svija oko sebe čauru. To je svako od nas već uradio do sad. Začaurili smo se sa svojim strahovima i nesigurnostima. Sada je vreme da tu čauru razbijemo. Da pustimo svog leptira van.
I od svih saveta koje bih mogla da vam dam za 2012 godinu, jedino je ovaj stvarno važan.
O tome šta se globalno dešava – iscrpela sam u prethodnim godišnjim horoskopima i tekstovima na temu globalnog ama baš sve. Nemam tu više ništa da dodam, da novo kažem. Vidite na kraju i sami…
Pluton je u 2012 godini u jakim aspektima sa Uranom iz Ovna i dalje.
Otuda, kod ljudi ovoliko praskova, eksplozija, neočekivanih reakcija, pobuna, koje nisu konstruktivne niti mogu biti dok su produkt straha i nemoći da se nešto promeni. Jer on, Uran – bi da menja, da se oslobodi – a Pluton kaže „samo preko mojih leševa, ruševina koje su u stvari tvoje nasledje odrastanja i života“. Onda kada nećetejer vas je strah, da prihvatite tugu ovog sveta, bilo da se trudite da po svaku cenu budete srećni,, bilo da se trudite da opet zadovoljite potrebe celog potrošačkog, kapitalističkog i demokratskog društva koje vas kao neki nov roditelj sada vaspitava da se prema svemu ophodite sa manirima i finoćom, onda kada zaboravite na sebe i na to koliko ste zaboravili na sebe – tada će vaša tuga i ono što jeste stvarno naći izlaz preko Urana, i tada možete i sami sebe da iznenadite u najgorem smislu. Histerije, ludila, nerazumna ponašanja, povodjenje za trendovima po svaku cenu, menjanje sebe samo da bi ste se uklopili u sliku sveta – sve to donosi Uran i rupu u vama koja je ambis Plutona u Jarcu čini samo još većom.
Strah tada raste do fobije, ljudi i ovaj svet postaju potpuno neprijatelji, a u čauri u kojoj je i dopiralo malo svetlosti nastupa potpuni mrak.
Pa ipak, znam i vidim, da su mnogi ipak shvatili poentu i pre ovog teksta.
Oni beže od sveta ka sebi. Oni se spašavaju.
Ka svojoj tugi, samoći, bolu, da ga prihvate. Znaju da prošlost ne mogu da promene, ali mogu da postanu svesniji nego što su svi ti ljudi oko njih ikada bili. Čoveku se svesnost desi kada se najmanje nada. Samo oseti da mu do nečega više nije stalo, i šta mu je bitno. Šta mu je oduvek bilo bitno, samo što on to nije uspevao da vidi. I šta je to što vredi i što može stvarno da ima.
“Zašto svi moraju da budu ovoliko usamljeni? Zašto je neophodno biti ovoliko usamljen? Kad je toliko ljudi na ovom svetu, i kada svako zeli nešto što ima u onom drugom, zašto i pored toga moramo biti toliko daleko jedni od drugih? Zar se ova planeta okrece hraneci se ljudskom usamljenošcu?” (Murakami)
Samo kada bi na svojim facebook profilima stavili već danas svoju najrealniju sliku, bio bi to korak ka sebi. Umesto ka njima. Samo kada bi danas napisali na papiru listu svojih želja, nerazmišljajući o tome da li su one glupe i razumne, da li su moguće ili ne. Samo kada bi dozvolili sebi da budete tužni jer za neke od tih želja možda i nema više vremena. Samo da dozvolite sebi da budete ono što jeste ma šta svet želeo! Da napravite prostor za sebe u svojim životima.
Jer ima vremena za vas. Za vaše nove želje, vizije, ideje, kreacije. Za nov život – kakav nudi jedino Pluton u Jarcu. Vaskrsnuće mrtvih. Iako znam, da će mnogi na svetu postati živi zombiji u potpunosti odustajući od sebe. Zato, stvarajte. Ne predajte se lako. Prihvatite konačno da je vaša jedina snaga sa Plutonom u Jarcu da shvatite da ste već dovoljno jaki da budete slabi. Rodjeni ste sa tom snagom, samo još dopustite sebi da to i budete. Kraj je savršenstvima. I najlepša dela antičke umetnosti su bez odredjenih delova anotomije. Poruku nam preci ostavljaju o tome šta je savršenstvo. Nedovoljno dobro, taman za savršeno. Svi smo negde nedovoljno: dobri, pametni, lepi, moćni, bogati, voljeni, radosni, talentovani, prihvaćeni, socijalni… i svi smo Žive Duše.
U ljubavi, zaboravite na sve one gluposti koje nam je svet ubacio u glavu kao jedine repere za ljubavnu sreću. Bitno je samo JEDNO. Da imate onoga pored koga ćete se osećati kao živo biće. Neko pored koga možete da rastete jer vam je toplo. Kao biljka što ne može da raste bez svetlosti, ni mi u pomračini dok pokušavamo da se napipamo u mraku – ne rastemo. Uglavnom napipamo svoj sopstveni odraz, uplašimo se svojih senki koje tada još jače oslikavaju zidove duše. Zato neka vam partneri i prijatelji budu ljudi pored kojih možete biti i socijalno neprilagodjeni kada vam je do toga, i tvrdoglavi, i nesavršeni u ma kom smislu. Pored kojih možete da budete ono što jeste. Jer samo to postoji. Ono što ‘treba da ste’ postoji samo u časopisima koji se zahvaljujući takvom pogrešnom uverenju sjajno i prodaju.
Ali neka vam trenutna ispunjenja ne postanu velika očekivanja.
Svako od nas ima svoju mračnu stranu, ima svoju blesavu stranu, ima svoje lutkice i fantazije, i potpuno pravo da u njima uživa. Jer baš odatle crpe se najfascinantnije kreativne snage za stvaralaštvo. Odatle pišete, odatle igrate, puštate slobodu svoje igre na svetlost života.
“We do not believe in ourselves until someone reveals that deep inside us something is valuable, worth listening to, worthy of our trust, sacred to our touch. Once we believe in ourselves we can risk curiosity, wonder, spontaneous delight or any experience that reveals the human spirit.” (E.E. Cummings)
Još nekoliko saveta koje su ostavili zbog nas:
“Learn to love solitude – to be more alone with yourselves. The problem with young people is their carrying out noisy and aggressive actions not to feel lonely – and this is a sad thing – the individual must learn to be on his own as a child – for this doesn’t mean to be alone: it means not get bored with oneself which is a very dangerous symptom, almost a disease.” (Andrei Tarkovsky)
*
Tom laughed. “How much shit does a man have to take just to stay alive?”“Plenty,” came the answer, “and more…” (Charles Bukowski)
*
“Nobody will stop you from creating. Do it tonight. Do it tomorrow. That is the way to make your soul grow – whether there is a market for it or not! The kick of creation is the act of creating, not anything that happens afterward. I would tell all of you watching this screen: Before you go to bed, write a four line poem. Make it as good as you can. Don’t show it to anybody. Put it where nobody will find it. And you will discover that you have your reward.” (Kurt Vonnegut)
*
“If you don’t feel it, flee from it. Go where you are celebrated, not merely tolerated.” (Paul F. Davis)
UPDATE: tek sad, dan pošto sam objavila ovaj tekst, primetih još jednu astrosimboliku koja se sama nametnula bez da sam je tražila, a samo je potvrda svega što sam gore napisala. Pri izboru muzike, tražila sam pesmu koja je dovoljno duga da onaj ko reši da čita uz muziku ima pratnju do kraja teksta. Bilo je nekoliko kandidata i na kraju sam odabrala Mono. Tek jutros vidim da je na slici medved – što je Pluton u Jarcu kao velika, opasna i divlja životinja, i devojčica, majušno detence do 3 godine otprilike koje ga miluje. A tekst je baš o tome – da pustite svoje unutrašnje dete da pomiluje ono što vam samo liči na zver, na nešto divlje, strašno, nepristupačno – a u stvari je željno dodira i ljubavi, jer kada smo bili mali, nije imao ko da pomiluje naš strah. To je samo naš strah, naša nemoć, naša tuga koja nam prividno na zver liči, a koju samo jednim pogledom ‘u oči’ i nežnim dodirom možemo pretvoriti u najboljeg druga. Volim kada mi svemir pomogne da tekst dobije potvrdu. Hvala.
The post Pluton u Jarcu, Moć Samoće appeared first on Astrologija - Aleksandra Sanja Perić.